Trka u mraku

Naredba je visila u vlažnom noćnom vazduhu kao izazov i kao milost.

Nikola je brisao so sa čela rukavicom, gledajući kako se Vidak odmiče prema tamnom ulazu u šumu pored reke. Svi drugi su otišli, ostala su samo njih dva i ova sparna tišina koja je prštala neizrečenim stvarima.

"Šta se čekaš? Bojiš se mraka?" Vidakov glas je dopro iz tame, lagano podrugljiv.

Nikola nije odgovorio. Strah nije bio od mraka, već od onoga što bi se moglo desiti u njemu. Od onoga što je želeo da se desi. Taj kontradiktorni impuls – da ga pobedi i da ga dotakne – bio mu je nepodnošljiv.

"Nije trka do kraja staze," viknuo je Vidak, a Nikola je mogao da zamisli njegov osmjeh. "Trka je dok jedan ne uhvati drugog. A ti... ti si uvijek dobar u hvatanju, zar ne?"

Rečenica je imala drugi sloj, i obojica su to znali. Svi su u timu znali, ali nikad nisu rekli. Bila je to ona vrsta istine koja se nosila u pogledima, u slučajnom dodiru kad su se mijenjali na stazi, u prejakom zagrljaju nakon štafete.

Nikola je udahnuo. Miris trulog lišća i vlage od reke mu se uvukao u pluća. "Idem," rekao je tiho, i krenuo.

Prvi koraci u mrak bili su kao skok u drugu dimenziju. Svijet se suzio na zvuk sopstvenog disanja, lomljenje grančica pod patikama i udaljeni šapat vode. Vidaka nije bilo nigdje. A onda – trzaј svjetla, odsjaj njegove bele majice između stabala, tridesetak metara dalje. Nikola je pojačao tempo, srce mu je lupalo od napora i nečeg drugog.

Nikolin svet se suzio na tri stvari: zvuk sopstvenog srca koje je udaralo u tempu sprinta, tamni obris Vidakovih leđa kako nestaje i ponovo se pojavljuje među stablima, i instinkt. Instinkt koji je jači od straha, jači od stida.

Vidak ga je vodio u klopku ili u otkrovenje – Nikola nije znao. Skrenuo bi naglo, prebacio se preko panjeva, šuštao kroz žbunje. Bila je to izluđujuća, opojna igra. Nikola je gubio pojam o vremenu i prostoru. Sve što je postojalo bio je taj drugi muškarac koji je bežao od njega, a opet ga stalno vraćao nazad pogledom preko ramena, kao da proverava da li još uvek juri.

"Spor si!" viknuo je Vidak negde s leva, a glas mu je bio sasvim blizu. Nikola se okrenuo, ali tamo nije bilo nikog. Onda je čuo smeh s desna. Bio je to lov. I Nikola nije bio lovac. Bio je... nešto drugo.

Zastao je, nasluškujući. Osetio je kako ga hladnoća noći počinje da obliva sada kada stoji mirno. I onda – nije ga video, ali ga je pronašao. Prvo mirisom: oštar, slani talas svežeg znoja, pomešan sa mirisom mokrog drveta i borovog iglića. Bio je to Vidakov miris, jasniji u mraku nego ikakva slika. A zatim, dok je krenuo ka njemu, osetio je i toplotu – topliji vazduh koji je Vidakov pokretni, živući oblik ostavljao za sobom u noći. Jurio je ne prema liku, već prema tom senzualnom otisku, voden njime kao kompasom.

Konačno, ispred njega se otvorio proplenak blizu obale reke. Mesečina je probijala kros krošnje i obasjavala Vidaka kako staje, okrenut ledima, dišući teško. Čekao ga je.

"Eto ga," rekao je Vidak, ne okrećući se. "Završnica."

Nikola nije razmišljao. Samo je krenuo. Potrčao je ravno ka njemu, svom punom brzinom, ne kao trkač, već kao projektil. Zadnja tri koraka, skočio je.

Sudar je bio tup, težak, topl. Oborili su se zajedno na meku podlogu od mahovine i lišća. Vazduh je izašao iz pluća obojice uz grube, surove zvukove. Telo na telo. Znoj na znoj. Nikola je završio na vrhu, stežući Vidakova zglobova iznad glave, kolena mu prikovala bokove za zemlju. Pobeda.

Ali onda je podigao pogled. I video.

Vidak se nije borio. Ležao je potpuno mirno, grudi mu se burno dizale i padale ispod Nikoline težine. Njegov pogled nije tražio beg. Tražio je Nikolu.** U tom polumraku, njegove oči su bile ogromne, tamne, i u njima nije bilo podrugivanja, nije bilo poraza. Bilo je olakšanje. I nešto strašno otvoreno.

Disali su dah-za-dah, topli vazduh mešajući se između njih.

Nikolina stiska na zglobovima je popustila, ali on nije mogao da se pomakne. Bio je zarobljen u tom pogledu.

"Eto vidiš," prošaptao je Vidak, glas promukao od napora, tako tiho da je to bila gotovo misao. "Uhvatio si me."

I to nije bio kraj igre. Bio je početak nečeg drugog.

Reči su ostale da vise u vlažnom mraku između njih, nečim više od zvuka, nečim manje od zaveta.

Nikola je osetio kako mu se mišići, koji su do sekundu ranje bili zategnuti kao konopci, počinju da otpuštaju. Nije se pomakao sa njega. Nije mogao. Ali je, posle nekoliko otkucaja srca koji su zvučali kao udarci čekića u njegovim ušima, spustio desnu ruku. Nije je skinuo sa Vidakovog zgloba, već je kliznula niz njegovu podlakticu, preko vlažne kože, da bi se dlan konačno smestio na Vidakove grudi.

Tamo je, ispod svoje dlanke, osetio ludu, brzu gradaciju Vidakovog srca. Nije bilo mirno. Kucalo je kao u završnici trke – divlje, nemirno, potpuno izdato. To nije bilo srce poraženog. Bilo je srce nekoga ko je na ivici.

Nikola je podigao pogled sa svoje ruke na Vidakovo lice. Gledao ga je u oči, te tamne, otvorene oči u kojima se odražavala mesečina. Držeći taj pogled, njegove oči su potom kliznule dole, do Vidakovih usta. Usne su mu bile malo razdvojene od teškog disanja, vlažne. Nikola je osetio neodoljivu, fizičku želju da nadogne glavu još malo i ugasi tu žeđ koja ga je palila ceo dan, celu sezonu, čitav život – da spoji te usne sa svojim.

Činilo se kao da Vidak to ne vidi, ili neće da vidi. Njegov pogled je ostao uprt u Nikolino lice, ali u njegovim očima nije bilo razumevanja, niti odbijanja. Bila je tu samo duboka, zbunjujuća koncentracija, kao da pokušava da dešifruje nešto što se dešava izvan svih mapa koje poznaje.

Ostali su tako u toj električnoj tišini, svaki zarobljen u sopstvenom krugu misli i straha i želje. Nikola je osećao kako se vreme proteže, kako svaki otkucaj srca traje večnost.

I onda je čuo. Prvo daleko, pa sve bliže. Glasan smeh grupe mladih koji su išli putem iznad reke, muzika iz mobilnog telefona, lupanje vrata automobila. Zvukovi grada, života, stvarnosti koja nije bila ova mahovina i mrak i dva tela spojena znojem i neizrečenim stvarima.

Magija se razbila kao staklo.

Nikolin tren – onaj u kome je krenuo napred, težak žudnjom – zaledio se u vazduhu. Vidakov pogled je konačno pomerio, oči su mu skliznule ka zvuku, a telo ispod Nikolino se lagano, neodlučno trznulo.

Nije bilo "ne". Nije bilo ni "da". Bilo je samo prekid.

Nikola se odgurnuo, ustao brzo, nespretno. Vidak je ostao da leži još sekundu, zatim se i on podigao na noge, prašeći mahovinu sa majice. Nisu se pogledali.

"Treba da idem," promrmljao je Vidak, glas mu je bio ravan, nečitljiv.

"Da," rekao je Nikola. Ništa drugo nije mogao da izgovori.

Put nazav kroz šumu bio je nepodnošljivo dug i potpuno tih. Nisu trčali. Šetali su, udaljeni jedan od drugog par koraka, praćeni samo zvukom svojih koraka i onim što je ostalo neizgovoreno. Vidak je išao malo ispred, kao da pokazuje put, ili beži. Nikola je gledao u njegova leđa i osećao gubitak tako oštar da je bolan, i pored toga što nikada nije imao ono što je izgubio.

Kada su izašli na ivicu šume, gde su svetla uličnih lampi počela da ih obasjavaju, Vidak se zaustavio. Okrenuo se, prvi put nakon onog trenutka. U svetlu lampi, njegovo lice je bilo drugačije – manje otvoreno, više uokvireno svakodnevicom.

Pogledao je Nikolu. U tom pogledu nije bilo podrugivanja, ali nije bilo ni predaje koja je bila u šumi. Bilo je nešto komplikovanije: znanje. Priznanje da se nešto dogodilo, što se ne može ponoviti, ali se ne može ni zaboraviti.

"Sutra na treningu," rekao je Vidak. Nije bila molba, niti pitanje. Bila je konstatacija. I možda, samo možda, bila je obećanje da će se videti.

"Na treningu," ponovio je Nikola.

Vidak je kimnuo, okrenuo se i krenuo svojim putem, nestajući u žutom krugu svetlosti pa opet u tamu između lampi. Nikola je ostao da stoji, osećajući na koži mraz noći koji je sada, bez Vidakove topline pored njega, konačno počeo da se oseća.

Trka je bila gotova. Igra je bila gotova. Ali osećaj ruke na srcu koje je tuklo kao ludacko, i pogleda koji je tražio nešto što nije uspeo da nađe – to će ostati. Kao oziljak od pada na mahovinu. Kao nova, nevidljiva startna linija.