Poslednja dužina

Noću, bazen izgleda veći nego što jeste.

Bez galame, bez pištaljki, bez odjeka glasova, voda miruje kao nešto što čeka. Svetla ispod površine daju joj boju koja nije plava, već tamna, skoro zelena. Dubina deluje dublje. Krajevi dalje.

Nikola je prvi ušao.

Uvek je bio prvi - brži, precizniji, sa telom koje zna šta treba da radi bez razmišljanja. Skinuo je trenerku, ostavio je na klupi i stao na ivicu bazena. Nije se odmah bacio. Gledao je vodu kao da proverava da li je ista kao juče.

Marko je ušao nekoliko minuta kasnije.

Nije kasnio. Samo je dolazio drugačijim tempom. Njegova snaga nije bila u startu, već u trajanju. U tome što ne odustaje kad drugi već jesu.

- Mislio sam da nećeš doći - rekao je Nikola, ne okrećući se.

- Uvek dođem - odgovorio je Marko.

Voda ih je progutala bez zvuka.

Plivali su u tišini. Dužina za dužinom. Disanje, zaveslaji, okret na zidu. Nikola je uvek bio ispred. Ne mnogo. Dovoljno da se zna.

Marko je pratio njegov ritam. Ne zato što je morao, već zato što je hteo. Postojao je trenutak, negde na sredini bazena, kada bi Nikola malo usporio. Skoro neprimetno. Kao da proverava da li je Marko još uvek tu.

Uvek jeste.

Posle dvadeset dužina, Nikola je stao uz ivicu. Oslonio se laktovima, disao duboko. Voda mu je klizila niz leđa.

- Još jedna - rekao je.

- Rekao si da je ovo kraj - odgovorio je Marko, ali se nije bunio.

Nikola se okrenuo ka njemu. Pod vodom, lica izgledaju drugačije. Meko. Iskreno.

- Poslednja - ponovio je. - Ali ne trka.

Marko je klimnuo.

Krenuli su zajedno. Bez starta. Bez naglog pokreta. Samo su se odgurnuli od zida u isto vreme.

Plivali su sporije. Ravnomernije. Razmak između njih bio je mali. Toliko mali da je Marko povremeno osećao talas koji je dolazio od Nikolinog tela. Kao dodir koji voda ublažava.

Na pola dužine, Nikola je usporio još malo.

Marko ga je sustigao.

Plivali su rame uz rame. Ne takmičarski. Skoro intimno. Zvuk disanja pod vodom bio je glasniji nego obično. Marko je osetio kako mu pluća gore, ali nije stao.

Pred sam kraj, Nikola je stao.

Samo je pustio da ga voda nosi.

Marko je udario u njega pre nego što je shvatio da se zaustavio. Nije bilo snažno. Više sudar nego udarac. Markova ruka je skliznula niz Nikolin bok, instinktivno tražeći ravnotežu.

Prsti su mu se zadržali.

Ne dugo. Ali dovoljno.

Nikola se okrenuo. Njihova lica su bila blizu. Preblizu za bazen. Preblizu za trening.

Pod vodom, Nikola je otvorio oči.

Gledao je Marka.

Nije se pomerio. Nije se izvukao.

Marko je prvi izronio, hvatajući vazduh. Nikola je izašao odmah za njim. Obojica su se uhvatili za ivicu bazena, disali teško, ramena su im se dodirivala.

- Rekao si da nije trka - rekao je Marko.

Nikola se nasmešio, umorno.

- I nije.

Sedeo je na ivici bazena, noge u vodi. Marko je ostao unutra, oslonjen laktovima pored njega. Razlika u visini ih je držala na distanci koja je delovala namerno.

- Znaš da uvek ostaneš duže - rekao je Nikola.

- Znaš da ti uvek staneš prvi - odgovorio je Marko.

Nikola je spustio pogled na vodu. Kapljice su mu padale sa kose, pravile krugove koji su se širili i nestajali.

- Nekad - rekao je - ne znam da li stanem zato što ne mogu više… ili zato što ne želim da vidim šta je posle.

Marko nije odgovorio.

Umesto toga, podigao je ruku i naslonio je na ivicu bazena, tik pored Nikoline. Njihovi prsti se nisu dodirnuli. Ne još.

Svetla su se automatski ugasila na jednom kraju bazena. Ostao je samo slab odsjaj.

- Trebalo bi da idemo - rekao je Nikola.

- Znam.

Niko se nije pomerio.

Voda je ponovo postala mirna.

Poslednja dužina je ostala neisplivana.

Sledeći trening nije bio planiran.

Nije bio ni dogovoren. Samo se desio, kao što se dešavaju stvari koje niko ne izgovori naglas. Nikola je već bio u svlačionici kad je čuo vrata. Zastao je sa peškirom u rukama, prepoznao korake pre nego što ih je video.

- Kasniš - rekao je, bez okretanja.

- Ti si došao ranije - odgovorio je Marko.

Voda je tog dana bila hladnija. Ili se samo činilo tako. Prvi zaveslaji su boleli, telo se opiralo pre nego što je popustilo. Plivali su bez reči, brže nego prošli put. Kao da su obojica pokušavali da nešto isperu.

Nikola je sada bio iza.

Namerno ili ne, Marko nije znao. Samo je osećao njegovu prisutnost, pritisak vode koji dolazi pre nego što dođe telo. Taj osećaj da nisi sam čak i kad gledaš pravo ispred sebe.

Na trećoj dužini, Marko je povećao tempo. Nije se okretao. Nije proveravao.

Na četvrtoj, Nikola ga je sustigao.

Njihovi zaveslaji su se sudarali, voda je prskala više nego što je trebalo. Na okretu, Marko je osetio Nikolin dlan na svom listu - kratko, slučajno, ali previše tačno da bi bilo samo to.

Nije usporio.

Ni Nikola.

Na sredini bazena, ponovo rame uz rame. Disanje im je bilo neusklađeno, jedno brže, drugo dublje. Marko je znao da bi mogao da ubrza. Da ode ispred. Da završi prvi.

Nije.

Nikola je prvi stao.

Ovog puta nije pustio da ga voda nosi. Uhvatilo se za ivicu, snažno, kao da se zadržava. Marko je izronio pored njega. Njihova ramena su se sudarila, bez izvinjenja.

- Šta radiš? - pitao je Marko.

Nikola nije odgovorio odmah. Disao je teško, glava mu je bila spuštena.

- Prošli put - rekao je konačno - ti si se povukao.

Marko je ćutao.

- Danas - nastavio je Nikola - ja neću.

Podigao je glavu. Njihovi pogledi su se sreli, jasni, bez vode između.

Marko je prvi sklonio ruku sa ivice. Ispravio se u vodi, približio se još malo. Nije ih delilo više od jednog daha.

Nikola je ostao gde jeste.

Markova ruka je dotakla Nikolin zglob. Ne klizeći. Ne tražeći. Samo je bila tu. Prsti su se zatvorili lagano, kao da proveravaju da li je stvarno.

Nikola nije pomerio ruku.

Svetla su se ugasila ranije nego inače. Bazen je potonuo u polutamu, samo je voda zadržala slab sjaj. Njihova tela su se videla u fragmentima: rame, ključna kost, linija vrata.

- Ako sada izađeš - rekao je Marko tiho - biće isto kao prošli put.

Nikola je polako izvukao ruku iz vode. Kapljice su klizile niz prste.

- A ako ne? - pitao je.

Marko nije odgovorio.

Samo se približio još malo, dok se voda nije uznemirila između njih.

Nikola se naslonio čelom na Markovo rame. Nije bilo naglo. Nije bilo dramatično. Bio je to pokret umornog tela koje je konačno prestalo da se drži.

Markova ruka se pomerila, instinktivno, obuhvatila mu leđa ispod vode. Dlan je stajao tamo, mirno, kao da zna put.

Niko nije gledao sat.

Kad su se konačno razdvojili, ništa se nije reklo. Nikola je izašao prvi, Marko za njim. Nisu se pogledali u svlačionici.

Ali Marko je primetio da Nikola ovog puta nije ostavio peškir na klupi.

Poneo ga je sa sobom.