Sauna Casanova: Kao dete u prodavnici slatkiša

Pet minuta hoda od Santske stanice, u kvartu gde se gej Barselona gužva kao da se boji da će je neko raspršiti, nalazi se Casanova. Sauna. Institucija. Legenda koja radi dok ti spavaš, dok se ljubiš, dok se pitas da li si jedini budan u gradu.

Ušao sam kroz ona klizna vrata i zastao. Vazduh me udario — ne samo vrućina, već nešto drugo. Gustina. Očekivanje. Svuda oko mene: telo za telom. Mišići, tetovaže, brade, glatka koža, dlake na prsima koje se lepe od znoja, osmesi koji traju sekundu duže nego što bi trebalo, pogledi koji se spuštaju do tvog pasa i vraćaju se gore polako, namerno, kao da pitaju: "I?"

Momci u dvadesetim i tridesetim, uglavnom. Ona zlatna doba kada još izgledaš kao da si na platou, a već znaš tačno šta hoćeš — i kako to da tražiš.
I tu sam se setio. Detinjstva. Prodavnice slatkiša ili igračaka — onaj trenutak kada uđeš i ne znaš na koju ćeš stranu. Sve želiš. Sve hoćeš da probaš. I shvatiš: ovde mogu da budem ko god hoću. Da radim šta god hoću. Da uzmem — ili budem uzet.

Casanova je ogromna. Više spratova, svaki sa svojom energijom, svojim mirisom, svojom tajnom.

Donji nivo — tu se sve počinje. Tu se skidaš pred nepoznatim, tu se prvi put ogledaš u njihovim očima, tu se prvi put sretneš sa nečijim pogledom koji kaže: "Vidim te. Hoću te." Bez reči.

Pa gore — saune. One blage, za razgovor i flert, gde se još uvek pretvaraš da te zanima šta radi u životu. One vruće, gde se znoj lije kao da si u paklu, a ipak ne možeš da izađeš — jer tamo, preko puta tebe, neko te gleda. Drži pogled. Ne odvlači.

Parna kupatila — tu par ne dopušta ničemu da vidiš. Moras da oslanjaš na ruke. Uho. Dodir. Stranog tela koje se približava u mraku, nalazi te, prepoznaje — i ništa više nije slučajno.

Đakuzi — to je već druga priča. Tu se sedi, tu se priča, tu se opušta. I tu se, ispod vode, ispod površine, dešavaju stvari koje ne možeš da vidiš, ali možeš da osetiš. Neko ti se približava. Koleno se dodiruje kolenu. Ostaje. Ne povlači se.

Kabine — za one koji žele privatnost, ali ne potpunu. Čuješ ih. Celog vremena čuješ — uzdah, stenjanje, šapat, smeh. Znaš da si okružen. Znaš da te čuju.
Dark room-ovi — za one koji ne žele da vide ništa. Samo da osete. Ruke koje ne znaš čije su. Usta koja pronalaze put. Telo koje postaje samo senzacija, bez lica, bez imena, bez prošlosti.

I bioskop. Da, ima i bioskop. Ekran koji prikazuje ono što ti i oni rade u istom trenutku. Voyeuri. Eksibicionisti. Oni koji vole da budu gledani dok gledaju. Krug bez početka.

Šta je najlepše u Casanovi? To što nema pritiska. Možeš da prođeš kroz ceo prostor, satima, i ni sa kim ne progovoriš — i niko te ne gleda čudno. Možeš samo da sediš u đakuziju, piješ pivo, gledaš i osećaš. Ali možeš i da uđeš u kabinu i da ne izlaziš do zore — i to je isto u redu. Svako dolazi sa svojom žedjo. Svako nalazi svoju meru.

Casanova radi non-stop. Dvadeset četiri sata, sedam dana u nedelji. To znači da u subotu u podne možeš da naiđeš na istu gužvu kao i u petak u ponoć. To znači da u utorak ujutru, kada te probudi neobjašnjiva praznina, imaš gde da odeš. To znači da, dok ti čitaš ovo, tamo neko ulazi. I neko izlazi — drugačiji. Lakši. Zadovoljniji. Možda i malo izgubljeniji — ali u tom izgubljenosti, pronašao je nešto.

Barselona je grad koji se ne zaobilazi. A Casanova — mesto koje, ako si gej i ako imaš makar malo radoznalosti u sebi, ne smeš da preskočiš. Makar na nekoliko sati. Makar da vidiš kako je kada se osećaš kao dete u prodavnici slatkiša — samo što sada, konačno, imaš novca da kupiš šta god poželiš. I hrabrosti da to i uradiš.

Izađeš li ikada? Teško. Telo izađe. Ali deo tebe — onaj koji si otkrio u mraku, u pari, u dodiru nepoznatog — ostaje tamo. I čeka da se vratiš.