Kad zakrivljenost nije bolest, nego erotski nagon

Imam priznati fetiš. Ne na cipele, nego na kurčeve koji se savijaju nadole – onako, kao banana koja se stidno povlači prema podu. Da, znam da to zvuči kao medicinski problem. I jeste. Zove se Peyronie-jeva bolest. Ali ja ne mogu da je lečim – ja je želim.

Dok drugi maštaju o veličini, ja sanjarim o uglu. Dok se neki pale na duge noge ili bodige jače od betona, ja tražim onaj savijeni, tihi, koji „ne stoji“ već „spušta glavu“. I što je čudnije – nisam jedini.

Zakrivljeno je normalno (barem za neke)

Prema stručnjacima, lagana zakrivljenost penisa je potpuno uobičajena. Penisi nisu matematički pravci – neki se rađaju sa blagom krivinom, a neki je stiču tokom života. Samo ako nije praćena bolom ili poteškoćama u seksu – nema razloga za brigu. Ako je pak reč o Peyronie-jevoj bolesti, tada je u pitanju stvaranje ožiljnog tkiva koje izaziva savijanje, često nadole.

Ali evo činjenice koja me je iznenadila: neke žene više vole zakrivljene penise. Navodno, zbog bolje stimulacije G-tačke. Posebno u pozama poput „doggy style“ ili „reverse cowgirl“, penis zakrivljen nadolje može da pritisne pravo mesto.

Fetiš koji se ne leči

I dok se lekari bave terapijama – od injekcija kolagenaza do hirurških zahvata – ja sedim tu i mislim: “Šteta što ga nemam i ja.” Ne zato što želim bol, već zato što me ta vizuelna različitost ekstremno privlači. Nije u pitanju samo izgled – to je crta identiteta. Kao što neki vole tetovaže ili ožiljke, ja volim krivinu.

I nisam lud. Istraživanja pokazuju da ljudi sa Peyronie-jevom bolešću često pate na psihološkom planu – osećaju se nesigurno, povučeno, seksualno nepouzdano. Ali sa druge strane, ima nas koji tu istu krivinu gledamo kao erotski ideal. Nije ironija – to je paradoks želje.

Zakrivljeni kao metafora

Možda je to zato što je savijeni penis vizuelni otpor perfekciji. Dok se industrija pornografije trudi da nam proda „savršeno prave“ i „maksimalno čvrste“, ja tražim one koji odbijaju da stoje po pravilu. Krivina postaje protest, individualnost, nešto što se ne uklapa – ali zato ostaje u sećanju.

I da, priznajem: kad vidim takav – želim da ga dodirnem, da ga osetim kako se savija u mom dlanu. Ne zato što je „ispravan“, već zato što je drugačiji. I u tom drugačijem – nalazim sebe.

Na kraju

Ne znam da li ću ikad imati takav penis. Možda je bolje što ga nemam – možda je ta želja upravo ono što me drži u naponu. Ali dok drugi sanjaju o „pravim“ i „čvrstim“, ja ću nastaviti da gledam nadole – i uživam u pogledu.

Jer ponekad je krivo – upravo ono što nam treba.