Call Me by Your Name: Kada ljubav ne mora da se krije od onih koji je najviše vole

Prevod:: (Zovi me svojim imenom)
Godina: 2017
Reditelj: Luca Guadagnino
Žanr: Drama / Romansa / Coming of age
Trajanje: 132 min
Ocena: 9/10

Luca Guadagnino donosi jedan od najlepših i najtužnijih letnjih romanasa u novijoj istoriji kina. Call Me by Your Name nije samo film o prvoj ljubavi — to je priča o tome kako izgleda kada mladi queer lik ne mora da bori sa odbijanjem pre nego što nauči ko je.

Uvod i atmosfera

Smestili smo se u sunčanu Italiju 1983. godine. Elio (Timothée Chalamet) je nadareni, pomalo prezreli tinejdžer koji provodi leta u vili svojih roditelja prevodilaca. Kada Oliver (Armie Hammer), samouvereni američki doktorand, stigne da radi sa Eliovim ocem, sporo, gotvo neprimetno, između njih počinje da se razvija hemija koja će obojici promeniti život.

O čemu je film?

Radnja prati letnju aferu koja raste iz prijateljstva, preko tihih, neizgovorenih želja, do strasti koja se ne može sakriti ni pred italijanskim suncem ni pred samim njima. Ali ovde zapravo nije reč samo o dva muškarca — film pažljivo prati i Eliovu vezu sa Marcom, francuskom devojkom, kao i dinamiku unutar porodice.

Ono što ovaj film čini posebnim

U moru LGBTQ+ filmova gde su roditelji ili neprijatelji ili potpuno odsutni, Call Me by Your Name nudi nešto revolucionarno — ohrabrujuću blizinu između deteta i roditelja. Scena u kojoj Eliovin otac govori svom sinu nije samo emotivna; to je jedna od najvažnijih scena u queer filmu poslednjih decenija. Bez predrasuda, bez sramote, bez "faze" -  samo prihvatanje, razumevanje i mudrost jednog oca koji prepoznaje bol i lepotu onoga kroz šta prolazi njegov sin. To je dar koji mnogi od nas nisu dobili, a ovaj film ga prikazuje sa neverovatnom autentičnošću.

„U moru LGBTQ+ filmova gde su roditelji ili neprijatelji ili potpuno odsutni, ovaj film nudi nešto revolucionarno — ohrabrujuću blizinu između deteta i roditelja."

Gluma i režija

Timothée Chalamet nosi film sa zapanjujućom zrelosti. Njegov Elio je inteligentan, ranjiv, pomalo drzak i duboko nesiguran — sve odjednom. Pogledajte samo poslednju scenu (onu uz kamin): to je majstorstvo bez reči. Armie Hammer kao Oliver donosi neophodnu težinu — on je privlačan, ali i oprezan, svestan da je ujedno i predmet želje i nečija budućnost.

Guadagninova režija je neverovatno čulna. Italijanski pejzaži, zrele breskve, bazen, bicikli, klavir — sve to stvara atmosferu u kojoj se ljubav ne može sakriti. Muzika Sufjana Stevensa ne prati film; ona ga oblikuje.

Mane?

Kao što si primetio, neki prelazi između scena deluju naglo, a pojedini događaji mogli su biti bolje povezani. Film ponekad deluje kao serija lepih trenutaka više nego kao čvrsto ispričana priča. Ali upravo ti trenuci — ti "nepovezani" letnji dani — čine ga autentičnim. Ljubav se retko odvija po scenariju.

Zašto ga gledati?

Jer je ovo coming of age priča koja ne završava u suzama samo zato što su likovi gejovi. Završava u suzama jer je to kako prva ljubav uglavnom završava — bilo da ste heteroseksualni ili ne. I što je najvažnije, završava sa osećajem da ste, uprkos boli, bili voljeni i viđeni.

Preporuka: Obavezno gledanje za sve koji su ikada voleli nekoga koga nisu smeli da zovu po imenu.

Premijerno sam gledao na HBO Max-u; proverite trenutnu dostupnost.